Radost otkrivanja Zapadne Srbije

Umetnički pres karavan

Radost otkrivanja Zapadne Srbije

Umetnički press karavan po Zapadnoj Srbiji – III deo

Umetnički press karavan nastavio je put u ritmu otkrivanja umetnika skrivenih u zabačenim selima, nenadanih susreta s mudracima na putevima, ali i otkrio otkud Indijski svatovi na Mokroj Gori i šta se krije u Kremnama

U carstvu grnčara

Zlakusa se nalazi ušuškana između Požege i Užica. Kad čovek čuje ime mesta, u centar pažnje dolazi taj neobičan naziv. Umetnički presskaravan je došao zbog nečeg daleko plemenitijeg, privučen umetničkim darom meštana ovog sela, čije se znanje prenosi sa kolena na koleno. Vrhunski su grnčari. Tajna njihovog uspeha je u staroj tehnologiji izrade zemljanih sudova od koje do današnjeg dana nisu odstupili. Zemljani sudovi se prave mešanjem gline i kalcita. Celo selo živi od grnčarije, a sudovi se prodaju pod nazivom: užički lonci. Pod rukom veštog majstora, a laičkim okom gledano, čovek pomisli da je to lako. Ali kad uzmeš da probaš, shvatiš da za zemljani lonac treba da budeš rođen, bar u okolini Zlakuse. Iako ovo lepo selo u svom imenu ima nešto zlo, članovi karavana se na licu mesta uveriše u suprotno, da se dobar glas daleko čuje. Drugi deo narodne izreke da se zao glas još dalje čuje nije prijemčiv za ovo pitomo selo i njene širokogrude seljane.

Vitraž na sunčanim padinama

Radost otkrića! Umetnički presskaravan nastavio je put u ritmu otkrivanja velikih umetnika skrivenih u zabačenim selima Zapadne Srbije. Na obroncima Zlatibora, između magistralnog puta Užice-Zlatibor i reke Đetinje, smestila se prostrana oblast sela Tripkovo. Geografski je idealno postavljeno na sunčanim padinama gde sve rađa, okruženo njivama i voćnjacima. Žargonski rečeno, uverili smo se da nismo utripovali prirodne lepote Tripkova. One stvaraju neopisivo snažan utisak. Nadjačavaju surovu realnost koja se ogleda u primetnom odlivu stanovništva. Umetnička radionica stakla Tifani iz koje izlaze remek dela u spoju bakra i kalaja u vitražu, još je jedan skriveni biser Zapadne Srbije. Karavan ih otkriva i skuplja. Ostvaruje misionarsku ulogu iznošenja na svetlost dana pomalo zaboravljenih vrednosti trenutno pomračenih nametnutim iluzijama potrošačkog sistema koji forsira površnost kao model vrednovanja. Postavka umetničkih predmeta u staklu izaziva divljenje. Niko nije očekivao izložbu umetničkog stakla na nivou njujorške.

Čovek kad vidi i prepozna obris istine u ovim rajskim selima jasno oseća kako mu je duša porasla u odnosu na telo. Čim se vrati u gradske uslove, bori se da u trenu ne izgubi ono malo zdravog duha kojim se napunio u tom raju. Noseći u srcu trenutak kad su se otvarala njegova lična nebesa, samo ljudskom biću znana, sećanjem na klicu večnosti koja strpljivo čeka da je probudimo, mi tim činom buđenja istinski zaživimo. Tako osvežen čovek, ponovo našavši sebe, koliko-toliko je osposobljen i osvešćen da se ne odmetne daleko od suštine života koju je tek dodirnuo. Sve se odvijalo u za oči javnosti nevidljivim mestima, u srcima itekako poznatim.

Čovek i priroda kao jedno

Na trenutak izađosmo iz umetničke radionice. Neočekivano, zatekli smo prizor koji oslikava jednostavnost genijalnosti nebeskog umetnika. Događaj kroz koji kao da smo iznutra progledali nas je ostavio bez reči, a pripojio i prikačio za nit one unutrašnje neiskazane radosti. Naime, četiri psa su nam se umiljato uvijala oko nogu tražeći malo naše pažnje i univerzalne ljubavi. Snežno bela malena mačka tirkizno plavih očiju igrala se sa njima. Ko je tvrđeg srca, smekšao je, a oni emotivniji su se topili od miline. Koliko smo željni, u ovovremenoj kolotečini, bezinteresnog druženja, stiska ruke u kojem prepoznaješ plemenitost… Potrošačkim rečnikom izrečeno, nismo svesni koliko smo željni međusobnih besplatnih emocija. Istovremeno je pred nama pucala prirodna panorama koju tek tada uvidesmo. Vidik, kao da se tog momenta otvorio pred očima. Slika nam se razbistrila, ram proširio. Bio nam je ispred nosa, ali ga ne videsmo. Sve se odvijalo nekako harmonično, naizgled obično. Očima duše čudesno. Ova prelepa scena bila je okidač da više slika i događaja prepoznamo u jednoj istoj sekundi, na jednom istom prostoru. Katarza se uvek desi nenadano. Tek istovremenim dodirom sa prirodom i životinjama, gradski čovek oseti punoću, spoznajući tumačenje izreke: Živeti život punim plućima.

Priču o ovom mestu upotpunila je baka koja je seoskim putem usmeravala svoje tri krave. Nazvala nam je Dobar dan, kao da smo stari znanci. U jednom trenutku, jedna krava kao da joj se odmetnula i krenula ka parkiranom automobilu. Prepoznala je zabrinutost na našim licima, te je spokojno dala odgovor ne čekajući naše pitanje: Ne brinite, neće krave oštetiti auto. Ova najmladja je još dete. Dolazi do kola da bi se ogledala. Upoznaje okolinu i nepoznate predmete. Ove starije krave znaju kako auto izgleda kad nije u pokretu. Krave i kad odu van puta, paze na žito. Imaju istančan dar. Ne oštećuju žitna polja, prirodno ih poštuju. Na njeno pitanje da li smo vredni, odgovorismo: Ne kao vi, bako… Nekad čovek u minutu vremena dobije znanje koje ga u večnosti prati. To nije u vlasti čoveka, već Tvorca. Zahvaljujući neobičnom, ali ne i slučajnom spletu okolnosti. Tek kad je baka izašla iz naših vidokruga, na um nam je palo da smo dobili nekoliko narodnih pouka i saznanja od mudraca prerušenog u krepku osamdesetogodišnju staricu koja deluje da nije čula za umor.

Preko sedam brda i sedam gora

Umetnički presskaravan nastavio je put ka Mećavnika. Planinski proplanci na kojima pasu stada ovaca su na neko vreme prekinuli svaki razgovor u autobusu. Meni je to bilo neobično drago. Pogled na taj prizor je svima razoružao jezike. Rečnikom iz bajki, na Mećavniku pogled puca preko sedam brda i sedam gora. Imaš osećaj da ti rastu krila. Pomisliš da možeš preleteti Mokru goru, ali samo pomisliš. Ako nikad pre nisi poželeo slobodan let, ovde dobiješ taj poriv. Makar malo da se odlepiš od tla. Ne možeš se nagledati lepote, oko ti puno pejzaža. Drvengrad je bio pun svatova, muzika iz Kusturičinih filmova je dopirala sa svadbe. Kao da smo statisti koji su van dogovora ušli u film. Poput legendarnog glumca Pitera Selersa u liku Indijca Hurundija V. Bakšija u filmu Zabava. Hurundi neuspešno i nespretno, ali nekako simpatično, pokušava na mala vrata da uđe u Holivud. U svet filma. Nismo se slučajno setili popularnog Indijca iz filma, obzirom da je polovina svatova sa mladine strane upravo došla iz Indije. Mladoženja je bio naš čovek iz dijaspore. Atmosfera je bila bezbrižna, prijateljska. Stekao se utisak da je oživeo pokret Nesvrstanih zemalja. Za svaki slučaj, morali smo da protrljamo oči.

Magnetska privlačnost Kremana

Karavan je krenuo ka Tari, ali su nam Kremna skrenula pažnju. Magnetska privlačnost mesta gde su Tarabići prorokovali i živeli, nas je naterala da se zaustavimo. Kremna nisu bila zapisana u zvaničnom planu puta. Kad čovek mnogo planira, uglavnom Boga zasmejava, glasi narodna izreka. Nama se baš tako zbilo. Kremna su obeležena i nadaleko poznata po čuvenoj knjizi Kremansko proročanstvo. Manje je poznato da su Kremna prva vazdušna banja u Srbiji. Smeštena su na nadmorskoj visini od 800m. Ona je najpovoljnija za ljudski organizam. Poređenja radi, Zlatibor je na 1000m nadmorske visine. Ovo mistično mesto je i centar ovog kraja i Kremanske oblasti. Sa njega se pruža najbolji pogled na okolinu. Obzirom na idealan geografski položaj i nadmorsku visinu, nije čudo što se ovde rađaju vidoviti ljudi. Saznali smo da su Miloš i Mitar Tarabić najpoznatiji, ali ne i jedini proroci koji su rođeni u Kremanskoj oblasti. Postoji narodna legenda koja glasi: Kakva Kremna,takva i država.

Katastarska karta Kremana ima oblik i položaj bivše Jugoslavije. Ozbiljna simbolika. Kralj Petar se, svojevremeno, sakrio u Kremnama. Od tada je imao uspeha na svim životnim poljima. Kroz istoriju se pokazalo da kada je neki od vladara ili političara dolazio u Kremna i u životu mu je štošta polazilo od ruke. Tako zbore Kremanci. Ako je ko potcenjivao ovo bogomdano mesto, nije bivalo dobro po njega. Za one koji su bili ravnodušni u odnosu na ovu oblast, a bilo im je predočeno za nju, sve im je u životu išlo stihijski. Svakom prema meri, reklo bi se. Pretpostavka je da su Kralj Aleksandar i kraljica Draga bili nezadovoljni Kremanskim proročanstvom. Zbog toga su sve kvalitete koje poseduju Kremna, kako za planinski turizam, tako i za blagodatni uticaj na svakog čoveka, sakrili od većine stanovništva. Na Zlatibor su, nezvanično, pomerili centar planinskog turizma. Zaključak je da Zlatiboru treba da ostanu sve počasti i imidž koji je vremenom i kvalitetom zasluženo stekao, a neopravdano zapostavljena mesta poput Kremana da se rehabilituju. Zarad sveopšteg dobra i budućih pokolenja koja baš u ovakvim pitomim, neobičnim i čudesnim selima mogu da nađu svoj mir i izlečenje za muke koje ih snađu.

Hod po Tepih livadi

Nakon iznenadne posete Kremnima, dođosmo na Taru. Ona je na božji način lekovita. Talasi sa mora prebacuju morske čestice na planinu. Pod ovako čudesnim prirodnim uticajima, od maja do avgusta ova planinska lepotica ima posebno izraženo lekovito dejstvo. Svedoče o njemu ljudi koji su boravili na planini u tom periodu. Na Tari, iako se seče drvo, šuma se obnavlja. U ovoj vidnoj i neoborivoj činjenici leži lepota prirodne obnove, koja se događa naočigled ljubitelja istinski zdravog života. U dve reči sagledano i rečeno: čudo regeneracije. Neobičnost koju Tara ima je Tepih livada. Tresetne naslage su uslovile da kada hodate livadom, stvara se utisak udobnosti pod stopalima. Kad bi vam stavili maramu preko očiju, dobili biste osećaj da su vam tepih pod noge stavili. Maksimalna dubina tresetnih naslaga iznosila je 4 metra. Na osnovu analize fosilizovanih polenovih zrna pronađenih u tresetu, preciziran je karakter vegetacije i relativana starost naslaga. Hodanje Tepih livadom izvlači umor iz nogu, korak postaje lak, stopala odmaraju i kad su u pokretu. Uverili smo se u Tarinu moć obnove.

Povratak izvoru

Prirodni potencijali Srbije što svima poznati, što novotkriveni, što još nepronađeni, sveobuhvatno gledano su ogromni. Nude nam se, na dlanu. Odavno pronađene potencijale treba da iskoristimo, na opšte dobro, za oporavak naše zemlje. Daju nam nadu da se poslužimo bogomdanim resursima i kroz njih opstanemo. Ohrabruju nas da služeći se njima, bez ičije pomoći, krenemo u obnovu. Korak po korak. Po neumitnom vekovnom i narodnom iskustvu, hrabre će sreća nagraditi. Tek pronađeni prirodni resursi utiču na rađanje novih ideja. Daju usmerenje kako ih i gde najprirodnije upotrebiti, da bi nam priroda zauzvrat odgovorila najboljim plodovima za poštovanje njenih želja. Iskustvo ipak govori da, mahom, slušamo sopstvene sebične namere koje su nama na korist, a prirodi na propast. Na volju Darodavca i želje prirode se retko osvrćemo, a njihove darove rado primamo. Njihova ljubav prema ljudskom rodu je kao ljubav majke prema svom nevaljalom detetu. Takva ljubav ne poznaje granice i briše svako nestrpljenje. Univerzalna ljubav ume da čeka, veruje boljem sutra, u nadi da će ljudski rod opet odenuti prirodno ruho koje mu je Darodavac svih dobara namenio. Neotkriveni prirodni potencijali nas podstiču na jačanje istraživačkog duha, na strpljenje kojim ćemo biti nagrađeni kroz neko novo otkrovenje.

Putopis napisao Borislav Petrović